Već u rano nediljno jutro pripremanje za Čikolu započimalo je pumpanjem naše bicikle „Roguše“ i provjerom stoje li u kožnoj futroli koja je visila o kosturu bicikle pomagala za slučaj ako se, ne daj Bože, probuši guma. Potom se po kući i okolo kuće tražio važić za gujine (nije i′ bilo ka danas). „Gujine“ (guja, gliste) služile su ka mamac za „vaćat“ ribu na udicu. Kad bi se naša odma se sa „raslicom“ išlo „cikon“ uz most od Čikole na stranu do Petrova polja vaditi iz zemlje, jer su tamo „gujine“ bile najbolje. Nakon toga privezali bi za kostur od bicikle „trstiku“ - štap za vaćati ribu.
 
Mrižice za vaćati rake i kesu sa crivima stavili bi ozada na prtljažnik. „Criva“ su ime za mamac koji se stavlja na dno mrižice. Uglavnom su to bili janjeći grkljani po koje sam iša dan ranije kod Roka K. u „Macel“, koji je bio odmah priko puta „Pekare“ krštenog mi kuma - dobrog Marka B. „Pušara“. Na prtljažnik bicikle pridodali bi još rane i pića za taj dan i neizostavno tranzistor za slušati radio „prenos“ nogometni utakmica. Posebnu je draž imala ta „divna strka & mala zbrka“ oko spremanja stvari do našeg polaska u „Čikolu“.   

Ćaća bi nas obojicu, mene i brata mi Dodu sio na kostur od bicikle i sve je bilo spremno za đitu. Ali  još je nešto falilo, pa bi Ćaća reka: „Marija, dede baci dvi štipalice“. Štipalicama bi zakačio nogavice od gaća, da ih ne šporka i ne uvati od lanac bicikle. Mater bi nas ispratila sa: „Miše, nemoj dugo“, šta je tribalo značiti da dođemo zavidila kući. Baba Cvita bi još pridodala: „Šta činiš Miše od dice, jadna ti san“. I tako bi mi već otprilike oko sedam sati krenuli na rivijeru „Školjkice“. Gušt bi bio sidit prvi (na bicikli) do timuna. Da ne bi bilo svađe ko će prvi sidit, Ćaća je to „bratski podilio“ kako spada - Dodo je  bio prvi do nasuprot „Lugareve kuće“, a ja ostatak puta.

Čim bi došli prvo je bilo pronaći u vrbiku ladovinu za biciklu i hranu. Piće je išlo u Čikolu laditi se na misto di je „oticala“. Odmah zatim bi se zaposlili stavljanjem criva u mrižice, koja se dobro morala žicom privezati za dno da ne ispadnu. Nakon toga su bile spremne za lov. Imali smo pet mrižica, koje smo malo poviše „Školjkica“ bacali u jedan „dubanac“ sa razmakom od šest-sedam metara jednu od druge. Vađenje iz „dubanca“ bilo je svakih pola sata, otprilike koliko bi tribalo da se rakovi nakupe na mamac. U vrimenu između vađenja mrižica Ćaća bi vata ribu, a ja i Dodo smo se kupali u „Školjkicama“. Kako još nismo brucali kupaćice su bile „out“. Kad bi nam dosadilo kupanje onda smo vozili biciklu „ispod kostura“, od „Školjkica“ do „Kričanski“ i nazad.

Uvik smo pomagali  Ćaći kod vađenja mrižica, te skupljanja i stavljanja raka u šaket. Tada je neizostavno iša njegov komentar - „ima i ka Rusa i Kineza skupa“. Šaket sa rakovima smo držali u vodi uz obalu, tako da bi gornji dio te vrićice pričepili kamenom da ne ode niz Čikolu.
 
Kad bi Ćaća zakačio ribu (ukliju), zva nas je da izvučemo „nesritnicu“ i osjetimo kako je to kad se uvati. Ulovljenu ribu je Ćaća natica na jednu šibu, tako da bi onaj tanji dio šibe provukao ribi kroz škrge prema ustima. Taj nizac je isto bio u vodi i pričepljen kamenom.
 
Fala Bogu u Čikoli nije falilo komaraca i obada. Kad bi  kojim slučajem ubili kojeg obada na sebi (koji je „omira“ da te ubode) odmah bi ga nosili Ćaći da ga iskoristi za mamac umisto gujine, jer se riba dobro vaćala na njega. 
 
Malo pomalo „ne rečeš keks“ došlo bi podne i vrime ića i pića iza kojeg je bilo posljednje vađenje mrižica. Iće je bila kuvana panceta, jaja utvrdo i kapula. Kruv ispod peke od jučer, ali u Čikoli i da je bio od misec dana sve je kurilo. Mene bi dopalo i pola bratovog dila - od malena je Dodo bio „manekenski“ nastrojen. Piće je bilo razvodnjeni sok od višanja. Pošto smo ručali i napili se, dolazilo je na red već rečeno posljednje vađenje mrižica. Prije nego bi išta pokušali, Ćaća bi reka: „Neka i′ još, dok popušin jednu bit će i′ više“.
 
Pušio je „Filter DIV“, cigarete sa bilim filterom. Kad bi ga pitali zašto sa bilim filterom, odgovorio bi: „Iruda ti, sa bilin filteron je pušio i Hemfri Bogart“ – najveća filmska legenda. Pored „bilog filtera“, kad je to „situacija“ nalagala, dotaka bi se i životnih aksioma H. Bogarata, koje je pokupio u „Filmskim novostima“. Glasili su: „Stvari nisu nikad tako loše da ne mogu biti gore“ i „Jedina stvar koju dugujete publici je dobra izvedba“. Prvi je biblijski univerzalan kojega sam tek ozbiljno shvatio puno puno poslije u ratu. Drugi je na svoj način „životan“, „dobra poruka“, „motiv“.

Kad se „protokol & procedura“ oko cigarete okončala, pošli smo na posljednje izvlačenje i spremanje lovine. Nikad nismo bili ispod šest-sedam kili raka i kil-dva ribe. Vrime iza „rako-ribolova“, dok još ne bi počeli dolaziti kupači koji su kod kuće ručali, bilo je rezervirano za odmor u ladu topole i „kulturno uzdizanje“ uz program „Radio Zagreba“. Ćaća je volio pismu, lipo  je  piva. Svira je trombon (pozauna) u Drniškoj limenoj glazbi. Jednom je u Drnišu na festivalskom natjecanju u pivanju bio prvi po izboru publike a srebreni po „žiriju“ sa pismom „O gitaro Romana“. Tako, da je u jednu uru posli podne, pa sve do dvi slijedilo slušanje: „Opernog albuma“  Radio Zagreba. Uz neizostavne opaske sa njegove strane - „Mučite i slušajte, ništa ne čujem od vas“. Ipak to „prinudno“ slušanje imalo je utjecaja na nas tako da sam ja zape i osta na „Štuliću i Azri!?“, dok je Dodo svira u drniškoj glazbi, i time nije sve bilo „uzaludno“.

I dandanas se desi da mi moj Dodo telefonom ili mobitelom javi „pribaci“; znam odma „koja je ura“. Na televiziji su „glazbene uspomene“ iz Čikole. Uglavnom je to Cardillova „Cuore ingrato“ (Nezahvalno srce), De Curtisova „Non ti scordar di me“ (Ne zaboravi me), „Torna A Surriento“. Zatim i drugo ka šta je predigra Verdijeve „Moć sudbine“, Donizettijev „Ljubavni napitak“ (Una furtiva lagrime), i Puccinijev „Turandot“ (Nessun Dorma).
 
Iza toga je dolazila emisija „A sad šport i glazba“, i to je već bilo OK. Pogotovo, jer je to bila kombinacija „prenosa“ nogometnih utakmica i glazbe. Hajduk je tu bio na prvom mistu. Šta je za nas „značio“ Hajduk? Da se ne bi ponavljao šta su mnogi rekli o ljubavi navijača prema Hajduku, najbolje govori sljedeće. Kad bi se pričalo o Hajduku, mislim na nas troje, Ćaća bi zna′ reći: „Kad umrem, a Hajduk bude prvak, dođite mi na grob i kucnite kamenom …“

Usporedo sa slušanjem „prenosa“, Ćaća bi jednim okom gleda na listić „sportske prognoze“, koji je po običaju letio u Čikolu krajem utakmica, uz komentar: „Da sam igra nulu Čelik-Vojvodina, dvicu na Vardar-Željo, dobi Miše Fiću“. U prosjeku se za dobitak na „SP“  moglo kupiti auto, a želja je bio „Fićo“.

Između tri i četiri sata popodne kupalište je već bilo dobro popunjeno. Rivijerom „Školjkice“ je vlada  Tonći K. „Obad“. Nema koga nije zagnjurio ili iznenada uvatio i bacio u vodu, „pa se ti žali kom oćeš“. Sva ta njegova „aktivnost“ bila je u „funkciji“ jedne „Male“ kojoj su „Školjkice“ također bile omiljena „destinacija“. Bio je lip i zgodan. Cure iz našeg „karapeja“ (susjedstvo-komšiluk) znale bi reći: „da je lip ka Alan Delon, ako ne i lipši“. Trenira je u DOŠK-a i na svojoj prvoj službenoj utakmici slomi nogu i „adio“ nogometu.
 
Za odmoriti se od vodeni aktivnosti išli bi iz prikrajka gledati kako stariji momci igraju na „bankuc“. (Bankuc je kartaška igra koja se isključivo igra za novac, kocka – hazard u najprostijem smislu. Igrač koji vodi igru  (drži banak) naslaže po stolu grupice s kartama. Svatko stavlja ulog na svoju kartu, a karta nepokrivena ulogom ostaje za onog koji vodi igru. Gubi svatko kome se otkrije manja, a voditelj plaća onom čija je karta veća od njegove.) Znak za odmor je bio taj, šta bi počeli drkćati, a usta bi pomodrila.

Nedugo zatim od „Obada“ bi pala zapovid : „Po drva“, šta bi za mene i Dodu značilo da bez pogovora skupimo drva oko „Školjkica“ za peć kukuruze. Dok bi mi skupili on je već donio naramak mladi kukuruza. Ćaća je bio zadužen za vatru i učinit žeru za peć kukuruze. Svak je za sebe peka po jedan kukuruz na štapiću. „Obad“ je peka dva iz „razloga“ kojeg ne tribam ponavljati.

Iza „kukuruza“ bio je posljednji „kupanac“ i neizostavno Ćaćino: „Izlazite više, Nebo vam od kamare“. Međutim, tu nije bio kraj jer je na redu bilo nešto šta nismo volili, a ponajviše nismo ni razumili. Kupaš se cili dan, a on dolazi sa sapunom i onda kupanje ka kod kuće. Nasapuna bi nas od glave do pete. Sapun ujda za oči, a on trlja li da trlja, pa onda „vrk“ u Čikolu na ražentavanje.

Kupanju i lovu je doša kraj. Polako prema bicikli, provjera jesu li gume popustile. Rakove sa mrižicama na prtljažnik, a ribu naprid na timun i „drž′ Jole da se vidi“…

Nikad nas „Čikola“ više neće razveseliti ka onda kad smo bili „mali“. Nema više te neshvatljive rasterećenosti i razbibrige davno minulih lita.


U sljedećoj crtici u rujnu, nakon lita: Povratak kući i boks