U brijačnici među pustim stvarima; od slika, značaka, zastavica, plakata, kalendara, osmrtnica, novinskih isječaka, razglednica, bila je na zidu jedna mala „plaketa-medalja“, pločica, sa reljefom Zagreba tj. pogledom na kralja Tomislava i sve ono što iđe iza njega. Tu medalju je u brijačnicu donio jedan od sudionika juniorskog nogometnog turnira u Zagrebu, Marijo Milić-Š. Juniore DOŠK-a koji su bili „najbolji“ vodio je Mile K. „Bubi“.

DOŠK mu je bio velika ljubav, jer za DOŠK-a se „ne navija“, DOŠK-a se voli i gotovo. Mile je izuzetno bio dosjetljiv. Zajebant sa mjerom, i kako bi „oni“ već spomenuti rekli „glava mu je radila sto na uru“. Koliko se pratila utakmica toliko se pratilo šta će „Bubi“ „izvalit“. Nema kojem sucu nije zna prezime, pa: „Crnogaća bogamu, to je faul“.

Igračima i svim prisutnim na utakmici, prvo je bilo: „Čovječe bogamu“, pa zatim: „oči ti služe samo da ne zapneš za draču“, „slipa te vodalo“, “kolko si glup da si visok već bi ti sniga bilo na tintari“, „šta si navalio ki mutav na telefon“, „glava ti služi samo za šišanje“, „šta blejiš vilašu jedan“, „šta si navalijo ki tele u šarena vrata“, „naiša lud na zbunjenog“ „sranje kroz gusto granje“,“ni Karmela te neće skupit“….      

Prilikom  izvođenja  kornera i kad napadači čekaju da loptu zakače glavom on bi na to njima uzviknuo: „Sad rogom!“. Kad bi se koji igrač samo „šepurio“ na terenu ili bi propuštao duele, onda bi reka: „Nemoj ti da te ne bi puntalo“ ili „Neš se ni ti vruć vode napit“.
    
Gostova Hajduk u Drnišu i Milan A. „Tuče“ kao napadač ima isprid sebe Mužinića. Jedanput proleti Mužinić kraj „Tučeta“, a ovaj se okrene oko svoje osi od siline naleta Mužinića, premda ga ovaj nije ni taka. „Bubi“ će „Tučetu“: „Čovječe bogamu, prati igru“… Jednom riči: kazalište.

Kada bi se neki od igrač odmah zaminio ili uša pri kraju utakmice, njegov naziv za takvog je bio „Ćoro iza slova“. Zašto „Ćoro“? U kaubojskim filmovima jedan američki glumac je ima malu „falingu“; malo mu je oko „bižalo ustranu“. Uglavnom je glumio epizodne uloge i odmah na početku filma dobio „metak u čelo“, a ne bi ni špica (slova) filma završila. Zato „Ćoro“.  

Kažu da je u mladosti bio izvrstan plesač i kad bi plesa, a dotična bila malo suzdržana, reka bi „nasloni se na Varteks“. Na biljaru i u balotama je bio jedan od najboljih i kad bi izveo dobar potez, bilo to u biljaru ili na balotama, reklo bi se: „ki macom“. Kad je naručiva viski sa ledom, nadoda bi „sa santom leda“.                              

Prilikom kupovanja cigareta na kiosku kod Poljane „M.T.“, kaza bi „onu od koje se ne kašlje“, a gospođa koja je prodavala rekla bi: „Kaj Gospon želite“, a on bi onda samo: „Opatiju“. Gospođa se nije  baš najbolje snalazila u „Bubijevu“ žargonu. Bila je to supruga  Živka Ć. koja je bila rodom sa sjevera Hrvatske („Pomuravlje“ ) i koja nije nikad rekla "marka" (misli se na poštansku ili taksenu), već „murka“ tako da je i dobila nadimak „Murka“. Kolko sam ima čut, vrativši se u rodni kraj, udala se, rodila dicu i tako. Spasila se napustivši našeg Živka Ć.

„Bubijev“ izraz za ono ružno, zeleno, što pušači svako jutro izbacuju iz sebe, bio je: „prisičak“. Zašto „prisičak“?. „Prisičak“ je bio naziv za komad tondina dužine oko jedan do dva centimetra, a služio je ka municija za „praću“.  Kako „prisičak“ izleti iz „praće“ kad se puca, tako i ujutro oni koji puše. Eto zato.  

Jedno popodne gega se on prema brijačnici, a Ratko S. priko puta brijačnice (isprid knjižare di je radio sa gospođicom Ksenijom J.), sta tući oras pa ga gricka (inače uvik je nešto šuljka, špice, bajame, lješnjake), a „Bubi“ „nipet-nišest“: „Upravo moja mate dala tučićim orasa“. (Jer da bi tučići „napridovali“ kljuka ih se sa orasima i kukuruzom da bi bili deblji i slađi za Božić).

Svakom s kim je bio u „komunikeu“ zna je ženino prezime pa bila „nevista“ došla ne znan „okle“. Naročito je to palilo kad bi se s „neskin“ zajebava i onda bi mu to bio onaj zadnji adut iz rukava; da izađe kao pobjednik. Jer na primjer kad bi kaza „ti Mujanu ne dipli“, ovaj je već bio K.O., a publika u deliriju.

Nema više „Bubog“, a DOŠK od postanka nikad na nižim granama u svakom pogledu. Kad se danas sve sabere i oduzme, „štonobisereklo“, priča o DOŠK-u je jasnija. Onaj ondašnji DOŠK („San ljetnje noći“ kako bi kazao jedan „oriđiđi“ kad bi DOŠK šiknio Rudara iz Siverića ili Dinaru iz Knina), ima je iza sebe ljubav, organizaciju, komitet, direktore, općinare, radnike. Ne može se danas reći da nabrojanog više nema ali „San“ na oči ne dolazi. Laku noć…

P.S. Kako se sprema DOŠK-ova monografija u kojoj će zasigurno biti opširno o igračima koji su prošli „PODVORNICU“, na ovom mistu prisjećanje „samo“ na neke  igrače po  nadimcima: PATINA, TUSO, MOPA, ĆOSO, SIKIRICA, DUĆI, ĆAĆI, DUCA, KITAROVIĆ, ĆITA, ĐUMBO, BOJAN, BULJE, REMO, GUJICA, BIS, OBAD, KEKO, CANA, ZIHER, ŠPICRAJKA, ĐELE, BURE, ŠPANJULET, BEGO, GRGA, BADEL, BATO, ŽIKA, MIME, BAKETUN, TALJA, VELJA, LILE, KULE, JERI, KLINJO, CIGO, KUVARAC, PEJA, TUČE, KREČO...

Sve u svemu „Zumbule moj neubrani“.

U sljedećoj crtici: Joso V. „Ruski“ - situacija broj 1