U ovoj i idućoj brokvici malčice sićanja na „događanja&situacije“ prožete zgodama, šalama i doskočicama. Uglavnom bile su to bezazlene "igrice", više ka otklon, odušak od zbilje običnog života. Bila je to duhovna hrana glavnim protagonistima kad bi uspili izazvati pažnju i veselje promatrača, izvodeći ih na tuđi konto. Osjećaj tog "peglanja" ili „ljuljanja“ (Ruski bi reka „ucviljenosti“ ) pobudio bi kod oparenih i zaljuljanih ljutnju, koja bi već istekom prve sekunde prošla ali negdi (i nekom) zapela… Svit koji je potpuno iščeza.

A za početak malo „scenografije“. Za vrime sajma - „petog“ u Drnišu sve je vrvilo od svita, bio je to živi primjer ljudskog mravinjaka. Sa svih strana su dolazili ljudi, slivala se tu cila Damatinska zagora, ali i Lika. Namjere su bile kupit, prodat, marendat, doznat novitadu, srest prijatelja, vidit se, pokazat, razonodit, ošišat. Zatim, obać likara (kako za ljude tako „da prostiš“ i marvu), sud, poštu, apoteku, kožaru, tangariju i kovačiju. Vidit opančara, kaligera, bačvara, brijača, urara, maranguna, kolara, kožara i užara. Mrsli se brci, nazdravljalo, ojkalo, odzvanjala „mura“ - „tešt a tešt“, bumbilo, điravalo „gori-doli“.

Sve je cvaktilo (nije bilo pada bruto društvenog proizvoda), svi dućani, obrti, službe, konobe, gostionice započimale su radom uru-dvi ranije. Svako je na svoj način želio zaraditi na taj dan. Parola obrtnika je bila „kad ćeš ako nećeš petog“. I milicija je imala pojačane „snage&kontrolu“ i „vrebala“ poradi cigana-džepara, a kako je rakija, vino i pivo „išlo ka ludo“, „ćulila i perila“ uši da nebi ko udario u rodoljubne diple. Mirisi mišnog sira, pečene janjetine, prasetine, razni šumovi, zvukovi i glasovi žamora, gužve, guranja, prepirke, cjenkanja, pogađanja, dovikivanja, isprobavanja, te oglašavanja životinja, svaki je događaj zaseban i priča za sebe.

Uoči „petog“, već u popodnevnim satima bilo je vidljivo da se primiče dan „D“. Polako se Drnišu iz pravca Kričaka, Siverića, Miljevaca, Trbounja i niz „Klanac“ spuštala rijeka stoke, karova i pokoji „tamić“ sa bačvama i tako po cilu noć. Na žalost većina stoke (najviše konji i magarci) nije prominila gospodara-seljaka na drniškom Pazaru, nego je otkupljena za male novce (ponekad je manjkalo i za placarinu, a kamoli da se moglo kupit kil pečenog) i ukrcana u  talijanske šlepere ka sirovina za „murtadelu“.

Tu popodnevnu idilu na tren bi prikinili Ličani koji su u Drniš na prodaju dotravali konje (zvali bi i′ "teretni" ) za oranje i vuču. Da bi pokazali nji′ovu snagu i izdržljivost, dodatno bi „zabrenzali“ iliti „zažlajpali“ kar i gonili konje u galop podvezanog repa na demostraciju sile „uz i niz“ Drniš. Kako je put bio popločan granitnim kockama sve je sivalo i iskrilo ispod potkovica i obruča na kolu od kara. Kad bi prolazili okuku između „Socijalnog“ i „Poljane“ dodatnu draž svemu tome davale su ovacije i navijanje, ka da je Formula 1 i Emanuel Fanđo uliće u cilj.

Šta se tiče konja moram na ovom mistu reći da pored svih tih ličkih konja, najviše mi se uriza u sićanje konj kojeg je „uzadnje drža“, pok. Stipe L. (materin mi vinčani kum i ćaća Ivice, Ante i Anke). Bio je to konj nad konjima, mega-konj, remek djelo prirode, na daleka ga nije bilo boljeg. Kad bi prolazio Drnišom nije bilo onog ko nije sta i gleda sa divljenjem, a pomalo i čuđenjem u njega. Druga stvar u vezi konja, a ima ih još, da sam u jednoj situaciji i „dobro proša“. Naime, sidimo mi ka dica na zidiću nasuprot Adžijine kuće, a do Kolombovog vrtla. I u tom već spomenutom defileu uoči „petog“, vodi jedan čovik bilog konja i kad je prolazio pored nas prvi ga je pogladio Miće K., a iza njega redom Rajko Ć., braća Marko (Kirko) i Ive V., i pok. Joso J. te brat mu Rajko (Rađa). Doša red i na mene, nisam ga ni pogladio, kad on mene na pravdi Boga kopitom u rame, i dan danas kad je južina malo „ćutim“.

Da se mi vratimo Ličanima i nji′ovim konjima, a i nečem malo „drugom“. Sa svojim konjima i karovima stacionirali bi se ispod gradskog parka i oko košarkaškog igrališta. Naravno cilo popodne i noć konji vrše svoju nuždu i bilo je konjskog đubra ka u priči. A onda bi sutradan „petog“ popodne ljudi donosili kante i kupili ono šta su konji „učinili“. Među tim sakupljačima bilo je oni′ kojim′ baš i nije bila tolika potriba za tim stvarima, pa je bilo zluradog dobacivanja bez rišpeta na to njihovo skupljanje. Branili su se odgovorom „da je ono konjski đubar dobar za selen“, a ovi opet jedva dočekavši: „...ka da ti je vrta sav u selenu“.

Konja i Ličana se na našu radost može još viditi, ali volove sa onim velikim rogovima više nikako. Nestali su netragom. I u toj promenadi koja je ćutke i u miru Božijem plazila prema Drnišu, veliki je dio mora proći isprid jedne kovačije (nećemo je imenovati). Argati, šegrti, naučnici kako već ′oćeš, „đavli svoje vrste“ rekla bi baba C., zagrijali bi konjsku ploču - potkovu i bacili je „na uličinu“, da izgleda ka izgubljena. Vrijednost jedne potkove bila je beznačajna, ali naći izgubljeno to je već nešto sasvim drugo. Kad bi je putnik namjernik podiga, prije bi je ispustio nego pogleda, a sa usta mu poletilo: „Šta me snađe milo ga ti Boga?!“ A na dlanu osta pečat za cili život….

P.S.

„Mura“ je , kako je spomenuto u ovoj brokvici, igra na prste. Onome koji nezna o čemu se radi, naročito strancu ostavlja utisak da se radi o svađi, raspravi rukama na rubu tuče, incidenta. Jedna od „igara“ koja daje veliko obilježje osebujnom mentalitetu i karakteru Dalmatinske zagore. Uz veliku srčanost igrača prilikom uzvikivanja brojeva i lupanja o stol, te zajapurenost lica sa nabreklim vratnim žilama, pogotovo kad se osvoji punat uz uzvik „moj“, „moje“, „lezi“, „moji si“, te brzo okretanje prema drugom igraču, pruža trajnu uspomenu na tu zanimljivu „igru“.

„Mura“ se igra tako da dva igrača istovremeno pokazuju ispružene prste od ništa-nula (zatvorena šaka) do pet (otvorena šaka), te istovremeno sa bacanjem-pokazivanjem prsta uzvikuje brojeve za:
2 - do,
3 - tre,
4 - kvatro,
5 - cinkve,
6 - šije,
7 - šete,
8 - oto,
9 - nove,
10 - tuti
Očekivajući da se pogodi ukupan zbroj svoji i tuđi prstiju. Tako ako bi zbroj bio 8, punat bi zaradio igrač koji je pozva, uzviknuo - oto. Eto!

naslovna fotografija: sprovod Marku Vidoviću, lipanj 1964. godine