U povratku kući putem do Kričanski, trevismo sad već pokojnog Tomu Ć. „Bojana“, koji je isto vaća rake. Pokaza nam sigurno desetak kili šta je to popodne uvatio. Sav sritan reče kako je to uvatio sve na jednom mistu, i niti za dvi ure. Sad se ide malo obanjati u Školjkice, jer da je najlipše kupanje kad sunce zalazi za „Vickušu“, šta je svakako bio u pravu.

Nismo se ni rastavili od Tome kad evo ti Niko O., Ćaćina mušterija, koji je živio malo poviše Čikole kod „Vakterice“ u zaseoku Opančine. „Di si, kako si, kako mater - baba Cvita, boli li je noga? Ala ste ujitili raka! Dobro bogami, niste loši!“, sve pita i odgovara Niko. Kazasmo da je i Tome tu malo poviše u′vatio desetak kili raka niti za dvi ure. Malo se Niko O. začudi, skine kapu, pa se počeše po glavi i uz smij kaza: „Kako neće kad sam vidio da je tu jedan Ba′njušanac bacio mrtvo pašče“. Sve nam je bilo jasno. Ma, isto je to na kraju „prokurilo“ i nikom nije bilo ništa. Rastadosmo i pozdravismo se od Nike O.

U „Kričanskim“ je još bilo kupača koji su dovikivali „dićete prije“. Bila je to magična i mistična rijeka. 

Što smo prilazili bliže našem Drnišu, noć je već polako osvajala, a svitla po ulicama i kućama su već bila upaljena. Na tu sliku bi Ćaća kaza: „Svitli i gori ka′ u Betle′mu“. Ne bi ni stupili na Čikolski most, a već kod „Acine“ gostione „carina“ sastavljena od „kibica“ koji su tu gledali kako se igraju balote. I onda: „Dobro si Miše uvatio, daj da vidimo, pravi su, nisu sitni“, i tako.

Kod kuće je bilo malo drugačije. Mater bi: „Di ste više“, a Baba C. bi odma s kućnog praga rekla „Marija, namaži dicu maslinovin uljen, i užbati in po dva jaja, vidiš kako i′je Čikola i sunce ispijukalo“. Za večeru smo imali „brže bolje“ friganu „našu“ ribu i kuvano zelje (blitva). Nakon toga „ono“ što je baba C. „naredila“, jer po njezinom - „Neš ti ribe iz baretine - Čikole, riba je gladna“.        

Rakovi su ostavljeni za sutra, to jest ponediljak popodne kad Ćaća nije iša raditi. Naime, obrtnici&zanatlije su na taj dan poslije podne ostajali u kući ka „slaveći“ Sv. Grišpina. Jedini Svetac koji je ima′ svoj dan ne jedanput na godinu nego svaki ponediljak. Više je bio svetac onima koji su pritrali vinom, pa im je ponediljak bio dan za ličenje. U slavu toga rodila se „Molitva Svetom Grišpinu našem spasitelju od svakog ponediljka“ koja ide: Samo On, dobri naš Grišpin, zna kako nan je dan posli, samo On za nas ima lipu rič, samo nan On more vratiti forcu, i tako svakog ponediljka, sve dok ne prisuše naše zgrišpane i prižedne molitve.
 
Spremanje raka je priča za sebe i svak u Drnišu i′ je sprema na svoj način i svak je ima svoje male tajne i svakomu su sa pravom njegovi bili najbolji. Pa, evo otprilike naše ricete bez tajne za „druga pokoljenja“ ako budu imali sriću da se pojave u Čikoli, i eventualno da kojim slučajem „negdi nalete“ na nji′. Prije spremanja najprije i′ triba dobro očistiti jer su „strvinari“. Čiste se tako da se najprije skine oklop sa nji′, a skidajući oklop povuče se i iznutricu - šporkicu. Zatim, iz repa raka izvući debelo „crivo“ na način da se zavrnu njegove repne peraje i lagano odvoji od tijela. Tako rak ostane „cili“ u komadu sa „čambrama“ (klišta) i repom, a šporkica odvojena.

Nakon toga dobro i′ triba oprati sa malo kvasine i soli, i to je to, šta se tiče čišćenja. Spremanje je „najlakši“ dio posla, jer je to radila Baba C., koliko god ona „ronzala“ protiv „Čikole“ i raka. Spremala i′ je sa najvećim užitkom. Najprije bi na maslinovom ulju užutila bili luk (po mogućnošću najbolje mladi koji se uglavičio a još je u zemlji), zatim bi dodala tri-četri zrilija pamidora, malo isickane zelene paprike i mrkvice. Kad se to malo zašufiga ubacila bi rake, i kad bi počelo malo kvrkljati dodala bi so, biber, dosta petrusimena, neizostavno listova od „lavorike“, a pri kraju malo „žutine“ (vino). I gozba može započet.

Koliko god bilo lipo zabavljati se repićima i čambricama i toćati po teći, toliko je bilo zanimljivo „slušati“ rođake, susjede i prijatelje koji su bili pozvani „na rake“. Jednom prigodom je „na rake“ doša Ivan K. „Ćiko“, (Ćaća od Stanke, Lele i Iva) Ćaćin dobar prijatelj, koji je radio kao veterinar blizu naše kuće u Veterinarskoj stanici. (Često smo znali ići s njim na „teren“ na liječničku intervenciju po našim selima.) Obojicu i′ je vezala ljubav prema boksu, a i mene su zarazili od najraniji dana.

Ivan K. „Ćiko“ u mladosti je amaterski trenirao boks dok je studirao u Zgb. Tako se zahvaljujući rakovima i danas sićam njihovih priča o boksu i dobro „pogođene prognoze“ da će Mate Parlov i Zlatko Šarar biti dobri i uspješni boksači. Te ′68. godine na prvenstvu Hrvatske tri boksača iz Pule su osvojili prva mista; do 54 kg Zlatko Šarar, 75 kg Mate Parlov, 60 kg Josip Čikada, a za Borovo iz Vukovara Anton Vukušić (naše gore list) do 81 kg. Nažalost Zlatko Šarar je tragično u prometu izgubio život, dok Mate Parlov nema što nije osvojio (OI 1972., SP 1974., EP l971. i 1973., a u profi karijeri po verziji WBC prvak Europe 1976. i Svita 1978.). Sićanje na Matu Parlova, moram podiliti sa vama i nimalo ne sumnjam da se nećete složit, ali nije vezano za neki meč. Već je to njegova definicija „sritna čovika“ koju je u jednom intervju izreka: „Sritan je onaj čovik koji svojim volovima ore svoje didovske njive “.

Neizostavno spominjanje Ivana Prebega, koji je bio profesionalni prvak Europe 1969. godine. Zatim, Georga Louisa „Juru“ Čuvala, za kojega je Muhamed Ali izjavio, a koliko su puta ponovili više znam napamet, da me se u podne i ponoć upita, glasi: „On je najtvrđi boksač s kim sam se ikada borio, primio je moje najbolje udarce, a ostao na nogama“. Čuvalo je rodom iz Ljubuškog od majke Kate i oca Stipana, zato ono „najtvrđi“.

Koliko smo bili „ludi“ za boksom svidoči i ovo. Nije baš puno prošlo od toga, nego „samo“ četrdesetak godina. Kad bi obitelj zadesio smrtni slučaj obvezno bi se televizija „pečetila“ na malo duže. Danas je to na par dana. Ispratismo mi našeg „vridnog“ dida Jakova Svetom Ivanu na „vični“ počinak. Televizija pokrivena sa namjerom da najmanje godinu miruje. Baba C. zadovoljna da se poštuje novo pravilo, a sritna; „da se svašta ne gleda, samo kvari dicu“,. Ali, drugu veče nakon „sedmine“ ka pegula u tri ujutro Muhamed Ali protiv Frejzera. Kaže Ćaća: „Dico moja, materini janjci fala Bogu, nisu to pisme ni film, to je boks“. Nismo ni spavali, došle tri ure nisi reka „britva“. Skinili sa televizije „pokrov“ i lagano je upalili priko stabilizatora. Zadubili se ka′ da se radi o pitanju života i smrti. Negdi oko pete runde evo ti Babe C. u spavaćici ka duh i započne: „Crna ti san šta činite…, a Jakove moj, blažena ura kad te Bog pozva sebi, da nevidiš ovu sramotu“. Pa nastavila: „Nikon nije reka ni tamo se daj, nije me ni čvokon čvoknio“. Potom naredila: „Gasite to dico moja!“ Odgovor je samo moga biti – „Jesmo“.

O televiziji „koja je utrala svit u kuću“ malo više drugom prilikom. Za sada samo jedan „maći“  komentar o „diviziji“ kako ju je zvala Baba C. Od dobrog „ižinja“, malo pomalo pa na mala vrata pritvorila se u ponudu zla, a danas je to blago rečeno nagovor na zlo.
           
P.S. (VI)

2.VIII. o. g. Pokopan Frane Mrčela. Čovjek kojemu hrvatstvo nije bilo zanat, koji je neizmjerno ljubio hrvatsku grudu, hrvatski rodoljub od glave do pete. Vrsni knjigovođa i obiteljski čovjek.
Crkveni pivači, drniška klapa, svećenik i okupljeni Drnišani, dostojanstveno su ispratili našeg Franu ka malo koga. Frane je to zaslužio.
U raj ga poveli anđeli a dočekali njegovi pivači sa:
        
Ti vilo Velebita, ti našeg roda diko,
Živila, premila, živila, premila,
Živila, oj, premila,
Ti vilo svih Hrvata....

P.S. (VII)

Utekoše dani litnji i prođoše svečanosti u čast Sv. Roka, a Gradina - kula Nelepića, i dalje neosvitljena, barjaka nigdi. Omiška, kliška, kninska, šibenska, vrlička i sinjska rugaju se sestrici drniškoj: „Čija li si, jadna li si, pa jel moguće da tvoji nemaju za tri reflektora i stijeg hrvatski?“

naslovna fotografija:

gornji red, s lijeva: Živković, Frane Mrčela, Miše Vukušić, Stanko Petranović, Ivica Čupić
donji red: Jakov Labrović