Nisam nostalgičan premda me moji tako doživljavaju, valjda zbog ovog pisanja. Ali prošlost - bila ona ružna ili lipa ne smije se nikad zaboraviti i valja je se zericu prisjetiti, ka bolesnik koji pije tableticu svaki dan. Pa naravno nećemo u njoj valjda živiti, ali ponavljam, prisjetiti se da….

Naslov za ovu „brokvicu“ uzet je iz jednog kaubojskog filma. Samo za „lajtmotiv“ naslova i ništa drugo. Kad smo već kod rečenog filma red je da kažem tko su glavni protagonisti: režiser je Otto Preminger, a glavni glumci R. Mitchum i „diva za sva vrimena“ M. Monroe.

Pjevačica Meri Cetinić ima jednu pismu „Rijeka bez povratka“:

Otpalo je žuto lišće
Već danima jugo puše
Tebe san ko staru sliku
Izvadila ja iz duše…
…
Ti si „Rijeka bez povrataka“
Koju tako puno volim

Teško je iskazati koja je bila radost kupanja, igre i lova u našoj Čikoli. Nije falilo doživljaja zvukova, boja, mirisa, mira,  spokoja, pa i tišine. Noću i zvizde na nebu su imale drukčiji sjaj. Disalo se punim plućima. Za litne praznike nismo imali potrebe tražiti sriću „života“ nikamo dalje Čikole. Tu se kupalo, učilo plivati, roniti, skakati u vodu, veselilo se, igralo, pekli se mladi kukuruzi i rakovi na lati…. Uz nju se šetalo i ašikovalo, brale se jagode (malo je ′ko rekao kupine), drinjine, trnjine, šparoge. Sve je to pružala i davala nama naša Čikola, tu na dohvat ruke. Kad se samo sitin Čikole i proživljenog uz nju, uvik mi pa′ne na pamet koliko su današnja dica uskraćena.  

Nažalost „staze“ uz Čikolu su se izgubile, nestalo je kupališta, dubanaca, livadica, puteljaka, „ledenjaka“, vrba, topola, raka, ribe…. Jednom riči  Čikola je postala jedan običan kanal, sve u svemu „tiha jeza & opća sućut“. Svit koji je potpuno nestao. Ostale su samo emocije koje hrane sićanja.

Ovim naslovom samo sam pokušao dočarati kol′ko je u Čikoli bilo lipo i kako se navečer bilo teško od nje odvojiti. Povratak je uvik bio tako težak - da je moguće kući nikad ne bi odlazili. Zato je ono „rijeka bez povratka“.

Opće poznato je da rijeke daju život, ali naša Čikola, ex Poljčica (kako se zvala u davna, davna vrimena) bila je i više od toga. Na Čikoli se prala roba, vuna, biljci, sukanci i kuverture i sve se to sušilo na „muli“ (to je onaj bedem na kojem stoji tabela od vodostaja). Gonile se ovce na pranje, krave i konji na pašu, „vaćala“ se riba, žabe, rakovi, zmije, žmurci…

Baba C. mi je pričala da su ljudi u prijašnja vrimena u Čikolu, kraj mosta u Drnišu, „potapali“ bakalar. Dan dva prije Badnjeg dana i Velikog petka konopčićem bi ga vezali za granu ili kamen i pustili da Čikola radi svoje. Označavali su ga raznobojnom pređom ili šudarićima da se ne bi, ne daj Bože, pomišali. Prije je bakalar bio sirotinjska spiza, a danas je delikatesa. 

Kupališta na Čikoli niže mosta u Drnišu bila su: „Mali i Veliki Kecenjak“. Poviše mosta: „na Skalicama“, „Konali“, „Kal′đerovac“, „Čeknovac“, „Vrbe“ (za hrabrije), „Kričanske“ (i to „Prve“ i „Druge“ ) i po meni najlipše „Školjkice“ – one malo ispod „Gožđanog mosta“ nizvodno prema Drnišu. Šta se tiče kupanja, „Šengen“ je bio „Gožđani most“, a za „vaćanje“ ribe, žaba i raka ZERP-a nije bilo. Za kupanje van „Šengena“ je bio lip i „Ćukov vir“. Početak  sezone kupanja na Čikoli otvarali su Milić Š.„Dečan“ i Boris L. Na kupanje su išle cile obitelji, nosila se spiza a nerijetko i gradele. Kolutovi za kupanje su bili buveli od auto guma. Oni sritniji kojima je ne′ko radio u „Remontu“ imali su velike „buvele“ od „OM-va“, a gurali su ih ispred sebe ka′ da je cili svit nji′ov. Kad bi Čikola bila malo veća, onda bi se stariji „buvelima“ spuštali od „Gožđanog mosta“ sve do „Pojila“ kod Pravoslavnog groblja. Najbolji „vatači“ kako žaba, raka i ribe bili su: braća „Bojan“ Zvone i Tome, Željko H. „Žanga“, Ante B. „Pela“, Milan B. „Apač“, Ante M. „Brko“, Trpimir P. „Trpe“, „Baćo – Bitunjac“, Branko Nj., a  „Ćaća, ja i Dodo“ - nismo ni mi bili „Druga liga Zapad“.
 
U nekoliko navrata dešavalo se da je rakova u Čikoli nestajalo. Jednom prilikom Ćaća i Milan J. „Škico“ išli su loviti rake u Kosovčici - maloj rječici kraj Biskupije. Sićam se ka′ danas da su na bicikli dovezli punu vriću.  Puštali su i′ po Čikoli, da se ponovo „raskopite“. Danas ni vagon raka ne bi pomoga: gradska kanalizacija, otpadne vode od Vinarije, laguna od Svinjogojske farme (koja je pukla), umjetno gnojivo i pesticidi koji se koriste u P. polju „zauvik“ su zatrli život u Čikoli. Tko bi rekao da se skoro do polovine 70-ih „vaćala“ riba i rakovi nizvodno od Drniškog mosta. Nameće se pitanje o  ekologiji, sa ekologije bi brzo došli do „ekonomije & politike“, e onda smo prid zidom. Ništa se tu ne može, i tako mora bit. Bili mi zadovoljni ili ne „život“ ide svojim tokom i donosi nova pravila igre. Možemo biti sritni šta još pijemo čikolsku vodu iz njedara naše Svilaje.

Spomenuvši Svilaju moram se na ovom mistu prisjetiti kako je Roko Čulina u jednoj svojoj pjesmi nazvao Svilaju „Zur planinom“. Naravno da pjesnici i umjetnici imaju pravo na svoje. Po svemu sudeći „Zur“ dolazi od glagola zuriti, i ruku na srce Moseć i Promina su tu na dohvat ruke i u nji′ gledamo, a u Svilaju više zurimo. Ako Bog da, a da ne bi osta dužan, o Roku Č. i njegovom  „liku i djelu“ u nekoj od budućih „brokvica“. Sada samo jedan njegov mali fragment:
 
I.

Na dlan Petrova polja stala je svojim širo-
kim stopalom planina Zur. Iz njene dojke šiklja
rijeka čije se ime ne zaboravlja.

(Truli čamci vape za veslima.)
     
Ptice su napustile gnijezda uz obalu.

I  jutros su ribari izvukli iz rijeke (čije se
ime nikad ne zaboravlja) zgrčeno tijelo nekog
mladića.

(Usamljenim cestama tumara krik.)

Za dvi nedilje u „brokvicama“ donosim u cijelosti:

r.č. bol 
usijani mrak   

Zagreb, srpanj 1955.


a onda u sljedećoj crtici: Jedan od mnogih dana na rivijeri „Školjkice“