Prije nego započnem ovu crticu, da mi ne bi izvitrilo, jedna zgoda od ovih dana. Čekam na autobusnom kolodvoru u ST jedan paket iz RI. Kad evo ti Mare, naše gore list. Lipa sportska trenerka, sportske papuče koji broj veći, rusak na leđima i ka da nisu njena posla „skuplja“ plastične boce. Stoji jedna curica i pije koka-kolu, ostalo „dva-tri prsta“, a naša Mara će ti njoj u prolazu; „Šta čekaš, popi to više!“.

U jednoj od prethodni crtica je spomenuto „ni Karmela te neće skupit“. Karmela B. „Jokanova“ je živila pokraj crkve Sv. Ante i skupljala i otkupljivala staro željezo, bakar, sve šta se može iskoristit. Kad bi se klala prasad, ka dica bi išli od kuće do kuće i skupljali nakon „parbanja“, strunju i vezivali je u male „nizce“ i čekali Karmelu, kad će naići da dobijemo koji dinar. Od praseta je bilo sve iskoristivo na opće zadovoljstvo. Ništa se nije bacalo; drob i criva, poslužilo je za pravit kulenice, a šta priostane criva stavljalo bi se na dim sušit. „Puzdra“ & „mijur“ koristilo se nakon sušenja. Puzdrom su se mazale bakandže i sve pile za pilanje od drva pa do željeza. Mijuri su se nosili na otkup u „Kožaru priko potočine“ di je radio Jure Z. koji bi nama dici dao koju „žutaču“ više. I onda u Mustafe sve skupa po jedno; baklavu, krempitu, šampitu i "rusku“, da jedno drugom nije krivo. 

Da se mi vratimo naslovu i narednoj „minijaturi“. Niko P. „Štule“ je bio jedan od onih koji se šiša u brijačnici, a brija u kući, uz jednu „malu“ iznimku, a to je da bi ga ćaća isto malo britvom „proša“, da ne bi koja dlaka ostala. Nakon toga bi Niko sam uze „pumpicu“ od „kolonje“ (kombinacija Crna mačka & Pokošeno sijeno plus alkohol i malo H2O), te bi se sta štrcati, tako dugo, dok mu niz prsi ne bi počelo curit. Dobacivanja su bila: „Možeš kako si lip“, „Nebi da iđeš na ples“, „Kolko potroši triba nji troje obrijat da dođe na svoje“, „Koja te to čeka?“, i za kraj kao šlag na tortu „Blago joj se“ na koje bi se Niko, bez riči okrenio, ali sa osmjehom koji sve govori.

Jednom drugom prilikom, kad bi se „pudra“, a sa druge strane Mirko G. (koji je sam sebi štuca brk sa malim nožicama „Ajax“, koje su služile ne samo za štucanje brkova i brade, već i šišanje dlaka iz nosa i ušiju), započeo bi „sučeljavanje“ sa; „Pazdrčino stara“, a Niko njemu odmah; „Bakalaru“. Zatim duel teče:
Mirko: „Da dođe Brigit B. i Claudia K. skupa, ne bi ti se diga...“
Niko: „I sinoć sam triput!“.
Mirko: „Ubila te velika rađa“.
Niko: „Dabogda SD sutra ne došla!“ (Mirko je jedno vrime sa „tristaćem“ svako jutro iz ŠI dovozio novine).  

Moglo mu se svašta prigovorit, ali u njegovu muškost ne diraj; to je bio jedini način kako bi ga se „natralo“ da priča o svojim „intimelama“ (intima). To je bila „rič“ za lokalnu upotrebu na mikro razini (u brijačnici), a označavala je sve ono što dvoje rade kad su sami u „zapetljaju“ (evo  još jedna „rič“ ).  Kad bi „intimela“ bila gotova, onda bi sta isprid jedne DOŠK-ove slike na kojoj je bio prvi u gornjem redu i upitao: „Ko ima lipši?“. Stvarno je bio lip i zgodan čovik, a nadodalo bi se "ka Johnny Weissmüller" (jedan od prvih filmskih glumaca popularnog i legendarnog Tarzana i olimpijski pobjednik u plivanju).
Igra je u DOŠK-u i uvik bi se spominjalo njegov jak udarac, na šta bi on pridoda: „Ne samo taj“. Kako god okrenili uvik se kod njega vraćalo na seks. Jednom ga je jedan upita: „Šta je to za njega seks, i kakav je to gušt?“ On mu odgovori: „To isto ka kad daš gol“. Da bi „priča“ još malo potrajala i da čuje još koju novu od Nike, ovaj nadoda: „Nikad nisam igra nogomet pa ne znan“. „Pa ko ti je kriv!“ kaza bi Niko.
Ipak da ne bi dotični bio uskraćen za odgovor, kaza bi Niko još i ovu (da slikovitija ne može biti): „To ti je moj sinovac, ka kad se uzvereš na barakokulu; dok je ne obrstiš ne salazi“.  

Kad bi u Drniš doselila koja zgodna žena, a da bi stupio u „kontakt“ sa njom i samo da može namignuti onima koji ga gledaju iz brijačnice, otiša bi u Mirka M. u „željezaru“, i čeka da „nova“ naiđe od „socijalnog“. Presreo bi ju je sa pitanjem: "Molim Vas, možete li mi kazati di je Šumarija?". Ova kako je tek došla ne zna ni di stoji, a kamoli di je „Šumarija“, ali „kontakt“ za brijačnicu je ostvaren. Druga finta za „kontakt“ je bila ta da bi iša iza „nove“ i dodirnuvši joj rame lagano kaza: „Marija moja“, a ova kad se okrene gleda u čudu ko joj se tako obraća. Niko će; „Izvinjavam se, učinilo mi se da je moja sestra Marija, isto je tako lipa ka vi...“
Da bi najavio „gledateljstvu“ u brijačnici da nailazi suprotnim  tratovarom zgodna ženska, šifra je bila ta što bi on započe lagano pjevušiti:

„Čija je ono divojka
koja rano rani na vodu.“

Pogledi su skrenuti u djeliću sekunde na livo ka na zapovid u vojsci. Sva bi rađa stala tako da bi se „sapunjača“ osušila na onom ko se brija. Zatim je potekla bujica komentara, citiram: „Di ova ugazi trava ne raste“, „Blago onom ko leži s njom“, „Da je ka Esther Williams na vodi“ (uspoređujući lipotu dotične sa likom glumice iz kultnog  filma „Bal na vodi“ ). Zatim: „Sina ti Davidova, čovik bi se poturčio za njome“, „Suvoga zlata vridi“, „Ma nu ove božje blagodati“, „Ni Meštrović je ne bi bolje isklesa“, „Šta radi u Drnišu, šta ne iđe dalje?“. Vulgarnosti nije bilo. Opće poznato je to bilo blago rečeno „virkanje“ iz brijačnice, koje se uglavnom svodilo na ocjenjivanje atributa lipih i privlačnih Drnišanki. Prijatelji brijačnice iz „posrnulog diva“, „Transremonta“ zamalo su ugradili dva retrovizora tako da ne bi gledatelji bili uskraćeni i za prolazak tratovarom na strani brijačnice.
U kontekstu „virkanja“,  bila je i jedna „pismica“ kako slijedi:

„Šta će tebi Taj i Taj
On je za me lip…
Tebi triba momak fin
Stanko Čepurkin…“ 

Na sve to njihovo „virkanje“, „uzdahe“ i čeznutljive poglede, već malo stariji Joso Š. (ali više kao korektivni faktor i „iskusni igrač“ ) zna bi reći: „Sanjaj Marelo“, „Piši kući propalo“ i manuo rukom neizostavno nadodavši: „Ma idi mi dođi“.

Kada bi na repertoaru slijedila koja pikanterija iz intimnog života Drniša ili „seksimenat“ rečeno jezikom brijačnice, bilo bi: „Ajmo dušo moja,  vanilija i čokolada“, što je značilo da laganim korakom prošećem do Mustafe i kupim sladoled. Ali da ga dokusurim ne u brijačnici već u dubokom miru i ladovini Poljane M.T., na šentadi sa nogama na „mistu di se sidi“.  Bili su „jako“ obzirni. Bože!

Kad smo već kod Poljane M.T. jedna „situacija“ od prije nekoliko godina. Litnje doba, subota uveče, zove ti mobitelom jedan Drnišanac iz Zagreba sina, koji je taman  došao u posjetu babi i didu priko vikenda u Drniš. Mali sidi u Kavani (ex Gradska čitaonica) i zuri negdi u daljinu. Pita njega Ćaća: „Sine mili, oči moje, šta ima u Drnišu?" Sin će ti njemu pun čuđenja, tihim glasom: „Ovdje ispred Kavane, ono gdje je popločano idu dva para ljudi gore pa dolje pa tak ima već pol sata“. Pa upita „Kaj to znači?“ Ćaći se već na ono „kaj“ kosa nakostrušila na glavi, a na pitanje krv udarila u možđane pa reče: „Pričat ću ti kad dođeš u ZG. „Reci odmah“, odgovori mu sin. Ćaća reče: „Triba bi dignit kredit kolko bi potrošio sad na mobitel da ti to objasnim“.

E, ne znam bili plaka ili se smija. Nema nego ponoviti onu „sve u svoje vrime Miki“. Jer samo o Poljani bi se moga roman napisati. Mnogi za ovakva mista kažu da je to tinel ili dnevni boravak grada. Ja ću reći samo da je to bilo više od toga; da je to bila cila kuća. 

U sljedećoj crtici: Joso V. „Ruski“ - situacija broj 2