Nike P. „Štule“ je bila puna brijačnica; zna je cilu misu na latinskom napamet, lipo je piva, a imitiranje je priča za sebe. To je više neponovljivo. Često je imitira „pivani dijalog“ dvoje stari Drnišana koji su  bili invalidi i onemoćali. Žena je bila malo „magenjata“ u „kuku“, a muž je ima „kilu“ i nije se diza iz kreveta. Išlo je to otprilike ovako:

Muž:   „Jeli vedro kriva bedro?“
Žena:  „Pada kiša moj kileša“

Isto tako, moram spomeniti i imitiranje dueta Kate V. „Čepurke“ i Stojka V. (stric od Stojka – košarkaša) prigodom  jednih „maškara“. Pisma je išla:    
         
Vraćan ti prsten draga
Šta si mi dala ti,

Na njem ti mala fala
Ljubav je prestala …

Usput rečeno, prema priči koja se često spominjala u brijačnici, Stojko V. je na tim maškarama na sebi ima samo bundu i kad bi sta „prid“ nekoga samo bi je razgrnio, a onda - „biž kud koji mili moji“.

Prije, dok su se malodobna dica šišala plakanje je bilo sastavni dio tog rituala, pa bi se kazalo: „Šta se cenu, ne bi da ih se kolje“. Ako bi se kojim slučajem u brijačnici zatekao Niko P.„Štule“, za smiriti dite zna′ bi zapivat pismicu „Zeko i potočić“. Ali, kad bi mama sa „diteton“ otišla, onda je išla pisma druge vrste, pomalo lascivna, ali nikako podrugljiva:

Nemoj dušo plakat,
Daće mama cike
Tati pike, a meni guze

Ovom prigodom evo još jedne „legendarne“:

Uz gargaš niz gargaš
Biži piko kud god znaš
Nije k... budalaš.

Često se u brijačnici pri kraju radnog vrimena znalo i zapivati. Početne stihove nekih pisama ću nabrojiti, ali su malo okrnjeni. Neka budu više ka podsjetnik. Samo molim, ne „pribirite“ mi svako slovo. Pivalo se:
                   
…
Tiho pojte sićani slavuji
da se moje zlato ne probudi…
…
A šta će mi raj i u raju sjaj
kad ja nemam svoje mile drage zaaagrljaaaj...
…
Kraj Milkine kuće teče vodica
napoj Milko moga konjića 
ja ga ne napojim,
ja se konja bojim
jer sam malena...
…
Prozor je otvoren, a Milene nema
Oj Bože, moj Bože, ljubiti se ne može...
…
Sa prozora pala boja
Mangupčino moja...
…
Evo banke, Cigane moj
Cigane moj, Cigane moj…
…
Iz kavane pijan ja izlazim
livo desno nigdje moga stana
oj ulico i ti si pijana…….
…
Kad si bila mala Mare
volila si more...
…
Sve ptičice iz Gore
spustile se na more
samo jedna ostala
koja nam je pivala

Uz neizostavnu „Ćiri-bela“ i sve šta ide uz nju od „u Mašuke vatat tuke“, „u Keviće vaćat tiće“, „na Badžanu na streljanu“, „na Prominu na skijanje“ „ na Poljanu na šetanje“, „ na Podvornicu na igranje“ i „ u Čikolu na kupanje“…
Bilo je tu još pisama samo nisam baš  pri „rećini“. („Rećina“ je u žargonu brijačnice značila sluh, pa bi se reklo za onoga ko ima dobar sluh, „ima rećinu“, ako nema sluha kazalo bi se da je izgubio rećinu.)

Sebi bi dali malo oduška pismom „Ustani Bane Jelačiću“. Da bi to zakamuflirali, Ćaća, Niko i Aćim V.„Bile“ (ili „Aćimelo“ kako ga je često zva) započeli bi pismom:
            
Nemoj da me kuneš
zbog poljubca dva

Pa onda:

A sada njega crna zemlja krije
i zelena trava kiti njegov grob...,

te nastavili više mrmošeći sebi u bradu da ih nitko na kugli zemaljskoj ne bi razumio:
              
Ustani Bane Jelačiću…
        
i završili zbrda-zdola i nešto na svoju ruku s  pismom;

S ibrikom u ruci stajaše Emina
Aj ši, aj ša, konja jaše ko ima...
 
Sva „događanja“ u brijačnici van redovnog šišanja i brijanja, uglavnom su zahtijevala spontanost, dočim silovanje „situacije“ nije vodilo nikamo. Naprimjer, pojedinci koji su napustili Drniš (a došli malo kod svojih) tili su nadoknaditi već spomenuto „virkanje“, uvik prisutnu zajebanciju, karanje oko Hajduka ili Doška, ćakule…. Uglavnom pripucavanje svake vrste, jer nema čega se u brijačnici nije doticalo.
Kad bi taj isti „nesritnik“ započeo temu „virkanja“ sa: „Gle one dobra li je“, te daj′ ovo, daj′ ono, „čija je i slično, bio je „sasičen“ u korijenu. Evo na koji način. 

„Abonent“ brijačnice (koji je inače uvik malo govorio) bi kaza: „Sve je to tako kako vidiš, ali kašljuca.“
Ovaj: „Šta, kašljuca?"
Abonent: „Je, malo je na pluća“ - te bi ga povuka za jaketu i diskretno mu prišapno na uvo (da ga ka niko ne čuje) „rič“ od tri slova koja se uvik pišu veliko: TBC.
Ovaj: „Ma nemoj…"
Ali, vrag mu ne da mira, krene on na temu nogometa.
Pa će:„ Miše ′oće li sutra Hajduk pobijediti Veleža?".
Miše: Daj' znat, pogodio bi Miše „malu“. ( „Mala“ je bila sportska prognoza sa devet parova, a „Velika“ je bila sa dvanaest parova). Tako da ga sunce ni na ovoj „temi & dilemi“ nije baš ugrijalo.

Da nije za ništa dolazio u brijačnicu, krene „nesrića“ na temu filma pa započne: „U Split ti dolaze najbolji američki filmovi", pa „jeste li gledali" to i to, pa ovo, pa ono, i na kraju šta se gleda u Drnišu.
Odgovor je dobio: „Mi u Drnišu gledamo samo indijske filmove.“
Ovaj: Kako to?
„Lipo, ti znaš da se filmovi uvoze i da dolaze u paketu iz Amerike, Meksika, Francuske, Italije, Indije, Rusije itd. Sve to dođe u Split brodom. Jel′ tako?“
Ovaj: „Je."   
„Onda ti se sa vlakom voze po ciloj YU; u Splitu su ostavili američke, u Drnišu indijske, u Kninu ruske, u Bihaću francuske. Tako ti mi ode sad gledamo samo indijske, a za po godine će doći američki, pa kad dođu onda ćemo se pričati.“
Ovaj: „Vi mene zajebavate."
„Šta si mislio da ti je ovo …?“, te ga dotukli sa:  „Ako ti ′oćeš možemo mi o utjecaju francuskog impresionizma na mlade hrvatske slikare s početaka 20-og stoljeća…“.
Skupa je bila ulaznica za ući u nji′ovu „putanju“. Tribalo je, kako bi oni kazali „malo finece“, a ne „bistar ka Perin potok“. „Grezi“ bi prolazili kao „ovaj“ sa šupljim pitanjima. Sva srića za njega da su praznici kratko trajali, inače bilo bi; „E, dis′, koji film igra“. Doduše, kad su bili u raspoloženju blesirali bi i krnjevalom napravili da im je došao i veći mozgonja. 

Ova „međuigra-zajebancija“ kao i druge bile su takve da ne uvride i odviše ne pogode, ali su davale do znanja da se i najmanje opuštanje, krivi korak iliti „škerac“ sugovornika, uvjetno rečeno „kažnjavao“.
       
Isto tako, jedan dan u brijačnicu je došao Ivica Skelin „Paškalj“. Nosio je bradu, ali baš taj put bila je malo zapuštena (na gornjem dijelu približila se očima, a na vratu sa „tendencijom“ spajanja sa prsima). Sta je prid ogledalo i upita: „Kako izgledan?“. U milijuntom djelu sekunde Branko Nikić, kojemu je Bog dao „povlasticu“ brzog odgovora (i da bi izbjegao stereotipan odgovor: „Ka četnik“ ), kaza je: „Ka pun kar četnika“.

Već kad je spomenuta brada, moram ovdje pridodati stav brijačnice o ukrasima na licu. „Glede & unatoč“ nošenja „brka“ i „brade“ stav je bio: „Brk može nositi svak ali da mu stoji ka Omaru Šarifu“. (Pa ti sad pusti brk!).
Za bradu su podigli visoke kriterije, tako da je: „Nositi bradu moga Ivan Meštrović, ali raditi u Remontu i minjati ulje u getribi … zaboravi“. Ipak letvicu su znali spustiti malo niže - na visinu fakulteta i „bile košulje“ (šta je značilo biti uredan, nositi odijelo, imati dobre manire u ponašanju i ophođenju sa ljudima, biti malo nagnut prema umjetnosti i „lijepom" ).

Sve u svemu brijačnica je bila oaza za „bižanje“ od izvještačenosti.

U sljedećoj crtici: Čikola - „River of No Return“, šta ′oće reći „Rijeka bez povratka“