Gužva u pekari koju nećemo imenovati ka ni prošlu kovačiju, na dan „petoga“ bila je nezaobilazna. Koliko zbog veće navale toliko i zbog malog kapaciteta pekare. U tom čekanju kad će se izbaciti nova tura vrućeg kruva, „naš“ pekar kratio je vrime ćakulajući sa ženama. Jednim okom je omira i tražio mladu kojoj je to bio prvi put da je u pekari. Radeći u pekari i vrteći se oko peći, na njegovu licu nije falilo znoja. Kad bi „zapiketa“ žrtvu, „ka usputno“ bi je zamolio da mu izvadi šudarić - maramicu iz džepa, da obriše lice. Jer, ka „jadničku“ ruke su od brašna i iz „higijenskih“ razloga ne može to sam učiniti. Jadna mlada i ne sluteći šta je čeka, bez problema zavuče ruku u pekarev džep. Kad ono džep proparan, a pipajući i tražeći šudarić takne i onu „nesriću“ u gaćama. One mladice koje su bile spretne i dosjetljive odmah bi se snašle i dobacile - „pa i nije nešto“ ili „neš ti tebe i tvog rođe“, te bi tako „auditorij“ pridobile za sebe. Ali, više je bilo onih koje su se zacrvenile i zasramile pa izjurile iz pekare i više nikad nisu došle u nju.

Nije samo gužva u zatvorenim prostorima davala mogućnosti za „komedijanje“, već i na otvorenom. Režiseri za narednu „komediju“ nalazili bi se na „lingericama“, koje su bile na početku poljane do glavne ceste. Uživanje je bilo liti siditi na njima, promatrati, ćakulati. Vrimenom su se iskrivile i izlizale, da bi na kraju bile sklonjene, ali su ostale u srcu i duši.

Ka šta sam reka, na njima se smišljalo među ostalim i kako iskoristiti taj pusti šušur po Drnišu za vrime „petog“. Nije puno tribalo, donile bi se prazne kutije od cipele i napunile u jednoj varijanti sa onim šta bi pok. „Batan“ u parku učinio u nju. U drugoj varijanti bi se stavilo tek toliko nečega da izgleda ka puna. Obe bi se umotale u papir i zavezale tankom trakom kod Milke Dž. u „Bate“.

Prvo bi se odnila „Batanova“ i ostavila na početak ograde na Lovačkom trgu ispred „Javnog WC-a“, do ceste. Nije se puno čekalo na sritnog nalaznika, koji bi po običaju odmah uz tu kutiju prislonio i svoju „bagažu“. Kad bi se malo okuražio u odlasku bi zajedno sa svojom prtljagom ponio i onu ostavljenu. Možemo samo misliti šta je bilo kad je okupljenoj čeljadi u kući otpakira kutiju sa „novim“ cipelama.

Druga je bila stavljena kad je ona prva „otpartila“. Sa ovom slijedećom je situacija bila nešto sasvim drugačija. Ostavljena je za „predstavu“ gledateljstvu koje je sidilo na „lingericama“. Zanimljivo, u svemu ovom je to šta se nikad, gotovo nikad, nije za kutiju prilipila sirotinja već odreda su to bili bar „naoko“ dobro stojeći ljudi. Nemogu zaboraviti njihova lica koja su odavala grozničavu igru mozga - oće neće, iskreno oduševljenje, naivan zanos, a „nova“ kutija se smješka i govori im: "Uzmi me!" Ne omalovažavam nesritnike, ali ni dan danas mi nije jasno kako ti nesritnjaci nisu vidili publiku s druge strane ceste. Publiku koja željno iščekuje njihov korak, ka malo dite lizalicu. I kad bi se desio taj očekivani korak, nastupilo bi konačno priznanje i dostojna nagrada u obliku erupcije „vike i skrike“, ka kad „pane“ gol na utakmici. Mlado i staro bi skočilo i stalo vikati „dićeš“, „ostavi to“, „nije tvoje“. Zbunjenim i zatečenim nije preostalo ništa drugo nego da biraju jedan od četiri puta što vode iz Drniša i to što prije. Čim bi se situacija smirila ponovo bi „klapa“ pala i novo snimanje započelo.

Na kraju „balade“ postavlja se pitanje – zašto sve ovo „komedijanje“. Jedno je sigurno, a to su litnji dani koji su duži pa se imalo više vrimena za „razmišljanje i smišljanje“. Drugo, više se volio taj litnji dan mira i razonode od godina koje dolaze, a za koje se ne zna što nose i donose, pa nije valjalo uskratiti „igru“ koja  se sama nameće.

P.S. 

16.IX.

Osamnaest godina prođe, a 16.IX. još prati i pratit će...
Ovu „godišnjicu“ počet ću sa „jednim“ od sjećanja koje u nizu sa „drugima“ ne daje da se onaj gori datum zaboravi.

Negdi oko dva posli podne, prošao  sam Drnišem, neka čudna tišina prije prvih granata osjećala se ulicama  koje su uz to bile puste, a puste ulice uvik su znak da nešto ne sluti na dobro. Zlo se ušuljalo i u našu avliju.

Na putu kući prema Čikoli zapazio sam mladog šegrta na vratima slastičarne - jedne jedine i neponovljive, "u Mustafe".
Sutradan sam ga opet ugleda na Unešiću sa zavežljajem u ruci, izgubljena pogleda, dileći zajedno ratnu nam sudbinu. Spomenu prijeratnu drnišku slastičarnu. Siguran sam da svi mi koji smo imali sriću nezaobići je pamtimo donekle ta umiljata lica slastičara. A njen miris, e to traje. Krempite, baklave, šampite, burek, ruska...

Došli su iz Makedonije i postali dio života Drniša. Tolike iskrenosti i radosti što ste ušli pod njihov krov, sriće što vas mogu poslužiti, dobrote koja je izvirala iz njih, ne susreće se baš često.

No, rat nas je trajno obilježio. Takav je život.
Nema ruže bez trna.

naslovna fotografija: Svilaja, 1987.